Такозвана грађанска опција за БиХ. Већ низ година се овај термин мање више неуспјешно провлачи кроз дневнополитичке снове структура главног града протектората. Та опција је на одређени начин пропуштена најкасније почетком 90.их година, овдје мислећи на неко друштво неоптерећено ратним дешавањима и ратним духовима који су домицилни на Балкану већ незапамћено вријеме.

Модернија и послијератна верзија овог размишљања у себи изворно крије негацију договореног између сукобљених страна у јесен 1995., као што и између редова објелодањује сукоб интереса других држава које се на одређен начин кусурају и сукобљавају преко леђа мањих.

Грађанску опцију заступају они који су најбројнији у протекторату. Носталгични рефлекси Југославије у малом су можда одговарајуће објашњење вапаја за неким бољим временом и животом који са собом за сигурно није носио данашње изазове, првенствено медијски информативно затрованог времена.

Грађанску опцију заступају и неки у мањем ентитету, скраћено РС, како федеративни медији иначе ословљавају Републику Српску. У том пројекту за који се слободно може рећи да има више иностраних центара етноинжењерске архитектуре, су се нашле две мисли који се по дефиницији једна другој контрадикционе.

Прва мисао је она што носи обичног човјека са свим својм очекивањима у животу. Не сасвим сјајно економско стање, дјелимична нефункционалност система и апарата који по дефиницији није државни – него дио ентитета протектората. Коруптивне дјелатности, друштвене социјалне разлике и за сигурно још безброј примјера који стварају веома често оправдано незадовољство. Све ово је једна мисао која је првенствено неусмјерена, није политичка у својој основи. Она чак и није колективна, она само рефлектује поједица и његов однос према свему што доживљава, заправо његово искушење.

Прва мисао је искрена. Иза ње се веома скривено крије човјекова универзална тежња која не познаје старост, пол, религију, нацију – било које друге подјеле. Крије се тежња ка срећи. Човјек тежи ка томе да буде сретан.

Тек каналисањем прве мисли. Манипулативним дјеловањем, фризирањем. Долазимо до надверзије првога. Долазимо до политичке верзије тог размишљања. Политичку грађанску опцију заступају они који имају користи од ње. Та корист је понаособ, носи са собом заједничко веће привилегије, новац, моћ и сличне атрибуте који подсвјесно обећавају прву мисао. Обећавају срећу.

Грађанску опцију заступају понекада отворено, интернет ботови, политички активисти, доњи дио политичких димензија који су због плитких ентитетских структура судбоносно повезани за већу и вишљу организованост професионалне политике.

Заједничко им је безидејност визије грађанске опције колико и негативан наратив као средство контроле прве поменуте мисли. Димензије информативног каналисања као и квалитет негативног наратива су јасан показитељ такозваних мајнд контрол механизама, које сам из духовног размишљања оцијенио као чист и несакривен сатанизам.

Да ствар буде замршенија, следбеници сатанистичког наратива, од оних најмањих па до највећих не могу да препознају крајњи циљ пројекта грађанске опције. Архитекта је заправо дизајнер етничког чишћења и новоинсталације једног поредтка који је за мој српски народ у крајњу руку негативно судбоносан.

Сатанистички наратив се служи опонашањем Божије казне за народ у времену изградње торња у античком Вавилону. Бог, да би његова креација опстала, ујдено кажњена због богохуљења, наметну људима различите језике и расели их на четри стране свијета.

Драган Вукадиновић