Чини се да је почео Трећи свјетски рат, о којем паметни људи тако дуго причају као „нужности“, разлог томе да би се спасила америчка економија. Свијет у којем смо живјели је дефинитивно мртав или више ништа од њега не постоји.
Засад се тај рат материјализује у облику посредничког сукоба у Украјини, али не треба се заваравати у неке друге приче појединих аналитичара како ће то све стати када се руска операција заврши наводно 9. маја за Дан побједе. Заправо, оно што се догађа није баш оно што видимо чак ни ако читамо искључиво украјинску или руску пропаганду. Заправо свјетска група коју чине Орао, Медвјед и Змај започели су нову подјелу свијета и сада се води борба за плијен, а тај плијен је стара курва Европа. Kоја је већ одавно глупа, аутистична и одвојена од људске стварности, која само слиједи туђе интересе. Штавише, Сједињеним Државама је Европа потребна само као прилика да на њу натоваре свој огромни државни дуг, а потом да је исишу до краја и као такву баце на једну од свјетских историјских депонија. Чему иначе служе дугогодишњи пројекти за време ере Барака Обаме већ као Трансатлантско и Транспацифичко партнерство. Гдје се у томе чак посрећило Европи, јер је Доналд Трумп минирао оба споразума и имао своју визију билатералних договора са цијелим свијетом, можда и са руским предсједником за време сусрета у Сочију. Али доста је било гузања на двије столице, сада Европа више не може бирати, будући да је практички изгубила политички субјективитет прнувши у чабар својом политиком коју су водили до сада. Наравно томе су допринијеле: хорде избјеглица са Блиског истока које су га дестабилизовале, протести „Жутих прслука“, немири против Цовида-19 и сада одлазак Ангеле Меркел и долазак на власт апсолутних идиота у облику коалиције СПД-Зелени који су све друго сем „зелених“. Судећи о свему шта се издешавало у Европи још једном се остварује стара изрека: „Било нам је боље кад нам је било горе“. Закључак је да је тренутни сукоб био неизбјежан из историјске перспективе. Његов темељни узрок је структурна криза америчке привреде. То је привреда са шпекулативном економијом која се темељи на могућности неконтролисаног штампања главне свјетске валуте – долара. Срећом, машина за штампање која је при руци припада приватној трговинској фирми под називом ФЕД. Али имовина привреде је таква да новчана маса не може бити неосигурана што налажу неки економски закони. Сваки комад папира испод себе мора имати злато или робу. Али неке државе су сходно томе безбрижно пренијеле своју производњу у Kину, гдје је била јефтина радна снага, а њихово је становништво као и сав нормалан народ у демократским и културним земљама сретно почело живјети на кредит. А додатну зараду или масу долара почиње прати коцкање нас свјетској берзи, гдје се не тргује самим робама, већ идејама робе, израженим у одређеној количини долара итд. Такође, моћ Сједињених Држава темељи се на чињеници да су након Другог свјетског рата све главне свјетске валуте биле везане за амерички долар.
Русија је у ту овисност пала нешто касније, 1991. године крахом привреде као и самим свјетским крахом властите валуте . Другим ријечима, чак и Русија, да би штампала одређену количину рубаља, морала је увести одређену количину „евергреена“ тј. долара у земљу. Али не лези враже, ствар је у томе да овакво стање не може трајати заувијек. До данас је амерички јавни дуг досегао такве размјере да га апсолутно никада физички није могуће отплатити. Настала агонија се може продужити на неколико година само увлачењем што већег броја земаља у доларски систем. Но, проблем је што Европска Унија има своју валуту евро . И прилично је јака. Од 1991. се амерички Орао хранио лешином мртвог руског Медвједа. Двадесетогодишњи просперитет западном свијету био је осигуран управо уласком у ЕУ бивших земаља социјалистичког блока које су се послушно деиндустријализовале и претвориле у продајна тржишта (све настало демократском приватизацијом индустрије а самим тиме и већ оствареног тржишта које су имале земље социјалистичког блока). Наиме, данас неке европске земље живе у облику паразита или дворских будала којима се дају мрвице хлеба са европског стола као нахнада за забаву домаћина за поменутим столом. У таквој ситуацији данас су, рецимо, балтичке државе које су у потпуности изгубиле не само своју велику индустрију, већ и транзитни потенцијал. Прво упозорење да се балон америчког долара почео урушавати дошло је на почетку кризе 2007. године. Тада су аналитичари први рекли да би нови свјетски рат био најприкладнији за спашавање и реструктуисање америчке привреде. Подсјетимо, управо је захваљујући Другом свјетском рату Америка је коначно изашла из Велике депресије и постала свјетски физичка или правна држава која у оквиру обављања своје пословне или професионалне дјелатности, одобрава кредит или обећава да ће вам одобрити кредит. И тако су се сви припремили појести руског Медвједа. Европа, иначе, такође њој су критично потребни јефтини ресурси. Чак и у идеалном случају, све је изгледа било узалуд.
Али када је у Путиновом говору у Минхену 2007. одјекнуло да је Медвјед још итекако жив и да ће чврсто бранити своју тајгу, амерички Орао и друге мале животиње око њега, попут хијена, које су такође хтјеле кушати медвјеђе месо, нису му повјеровале и сви су се насмијали. Штавише, првим којима је понуђено да пробају медвјеђе месо су украјински лешинари. Јер их није ни било брига за њих. Предсједник Kучма дао је политичку изјаву да Украјина није Русија, а то је био први сигнал да се земља почела удаљавати од Русије. Но, ипак је наставио играти најважнију транзитну улогу у транспорту руског плина. Онда, током процвата енергената добијених из шкриљевца, Сједињене Државе кренуле су на европско тржиште са својим укапљеним плином, одакле су одлучиле истиснути Русију ,наравно да треба напоменути да се Израел није мијешао у то иако је и он открио ново налазиште близу обала Сирије. Што је била такође добра ствар за подршку тонућој америчкој економији. Али да би то учинили, било је потребно запалити транзитни териториј, присиљавајући Русију и Украјинце да зауставе транзит. Тада се почео форсирати пројект „Украјина је Европа“. Неонацизам у Украјини, барем од првог Мајдана 2004. године, његује се кроз цијело Јушченково предсједништво. Владавина Јануковича у томе ништа није промијенила, а када је и он постао препрека, једноставно је пометен на другом Мајдану 2014. године. Украјинске регије руског говорног подручја се са тим, наравно, нису сложиле. Kрим је одржао референдум и коначно се повезао с Русијом. ДНР и ЛНР прогласиле су независност од Украјине. Током „Руског прољећа“ покушали су створити и своје народне републике у Харкову и Одеси. У Запорожју су одржане демонстрације против Мајдана. Народну Републику Харков предали су Kијеву тадашњи челници регије и града Добкин и Kернес. Разлог предаје само да не буде крви. Антимајдан у Одеси је сузбијен и поражен, када је најмање 40 људи живо спаљено у Дому синдиката 2. маја 2014. године, иако се сада говори о 100 мртвих. Затим 26. маја 2014. Украјина покреће војну операцију у Донбасу. Иначе, једна од првих изјава након побједе Евромајдана била је да је Украјина у рату са Русијом. И то је речено и прије одласка Kрима. А нацисти Десног сектора одмах су запријетили дизањем плиновода у зрак. Чини се да би за САД то био идеално рјешење, које би Европу одмах бацило на кољена, а Америка би остала једини добављач ЛНГ-а. Но, нацисти нису дигли цјевовод у ваздух, а покушаји притиска на Русију изазвали су супротан учинак. Цијене плина су пале, дијелом и зато што америчка индустрија шкриљаца није могла преживјети.
Русија је остала монополист на европском тржишту, продужила је могућност доставе на Сјеверни ток 2, а онда остварила велику зараду на глупој одлуци Европске уније да са дугорочних уговора о плину пријеђе на цијене на спот тржишту, гдје се купују терети на дневној бази. Kако су се само зезнули са том одлуком. То је опет повећало важност антируског пројекта у Украјини. Штавише, од самог почетка је он осмишљен тако да ће га прије или касније Русија доћи ликвидирати. Ово су сви озбиљнији аналитичари знали сем оних који то нису хтели да знају па су причали своје аналитичке приче. САД су то поготово знале, будући да Руси борбу против нацизма сматрају својом светом мисијом. Да Русија није одлучила зауставити неонацизам, Украјина би постала чланица НАТО пакта, а то би свело вријеме лета НАТО пројектила до Москве и других већих градова Русије на минимум. Али ништа мање корисно за САД није ни насилно рјешење питања са нацистима од стране Русије, јер се тиме Москва ипак увукла у сукоб, који би је требао ослабити, што је више могуће и на што дуже временске периоде. Истовремено, Украјина је потпуно несвјесна да је сјела играти велику игру са карташким варалицама. И да је у овој игри велики играчи држе за уши. Штавише, Русији је чак дуго било жао Украјине. Иначе, још увијек пумпа плин кроз украјински транзитни систем, што Kијеву доноси некакав новац којим плаћа наоружање и опрему за рат и држи ЕУ у милости ако не прекине гасовод, овим стањем су изгледа сви задовољни од ЕУ , преко Украјине па до Русије, наравно нису задовољни Американци. Осталим играчима Украјина жива и не треба зато се нешто претјерано и не интересују за њу. Циљ свих је да продају њезин леш Русији по што вишој цијени. Kако би руски Медвјед у борби са осуђеном украјинском Хијеном задобио што више рана и изгубио што више крви. И с тим, никакви преговори, ма колико их било, неће донијети мир Украјини. Све док Руси не заузму Kијев. Постоји нејасна нада да ће се фронт Оружаних снага Украјине почети распадати након пада Харкова. Али мислим да ни тада Зеленском неће бити допуштено разговарати с Русијом о миру. Јер није Хијена та које одлучује. Орао је тај који одлучује. А њему треба рат до посљедњег Украјинца. Зато су, умјесто организовања обичне „Народне милиције“, десеци хиљада аутомата једноставно бачени на улице, а криминалци пуштени из затвора. Украјина је сада ужас, али не због Русије, како грми западна пропаганда.
Парадоксално, али идеално рјешење за Украјину било би што скорија и што бескрвнија побједа Русије над њом. Руси дају све од себе да минимизирају губитке међу цивилним становништвом. Но, Русија ће свакако побиједити, али ће са кашњењем Украјинци платити пуно вишу цијену. Данас се често чује један од омиљених аргумената такозваних „миротвораца“: „Зашто Русија није одмах, прије осам година, узела Донбас под заштиту?“ Врх цинизма светске политичке клике. Постоји неколико разлога за то. Први је да су сами становници Донбаса гласали за независност од Украјине, а не за прикључење Русији. А друго је да Русија у то вријеме није имала ни војни ни економски потенцијал за такав корак. Једино у чему су успјели помоћи је стварање народних милиција република и организовање хуманитарних конвоја. Али ипак су се, не без судјеловања руских снага у овом или оном облику, догодили познати котлови Дебалцево и Иловајск, гдје су биле затворене и уништене велике снаге Оружаних снага Украјине. Због тога је су и потписани Споразуми из Минска. Одмах је било јасно да Украјина никада неће пристати на њихово спровођење .Али у том тренутку Русија је била критично неспремна за рат. Овисност о западним економијама била је превелика. Цијело вријеме, док су се одуговлачили разговори око Споразума из Минска, Русија је модернизирала свој војно-технички потенцијал, градила своје индустрије и трпјела увреде „западних партнера“. Онда су дошла нова оружја, чије су способности тестиране у Сирији, гдје је руска војска елиминацијом ИСИЛ-а стекла право борбено искуство. Истодобно, Русија је у тој регији добила неупитног савезника и поштовање арапског свијета, чак и губитника, попут Саудијске Арабије, а САД су значајно ослабиле своју позицију на Блиском истоку. Док је Донбас успио преживјети и издржати све нападе, Русија је градила савез с Kином, можда ситуацијски, али у овом тренутку непроцјењив.
Тада су се САД срамотно повукле из Афганистана, напустивши своје савезнике. Тако је доведена у питање геополитичка улога Сједињених Држава као свјетског жандара. Нагомилали су се унутарњи проблеми повезани са огромним државним дугом, БЛМ покретом и растом изолационистичких идеја, које је најактивније изражавао Трамп. У политици САД-а у послијератним годинама може се пратити јасан образац у којем су републиканци склони концентрисати се на рјешавање домаћих економских и политичких проблема како би ојачали геополитичку улогу земље, демократи, у правилу, радије пребацују проблеме на вањску позорницу. Никада демократе нису признале своје кривице у светској политици. Не без разлога, Русија је добила одређени предах за вријеме Трамповог предсједања, који је најавио да Сједињене Државе морају концентрисати снаге и ресурсе код куће како би поновно „постале сјајне“. Средњорочно, таква Америка би Русији могла створити више проблема. Али Трумпа су помели упитни избори. Демократи су тренутно на власти. Са свим посљедицама. Трећи свјетски рат им је добар разлог за ресетирање јавног дуга и реформу долара. Вриједи напоменути да конфронтација са Русијом и Kином оде предалеко, ове двије земље могу једноставно одбити користити долар у вањскотрговинским трансакцијама и пријећи на обрачун у националним валутама. Тиме ће увести каос у свјетску економију, а чини се да то већ раде. Тако ће се долари у једном тренутку претворити у тоалет папир, а за свијет то неће бити ништа мање страшно од нуклеарног рата. Зато овај адут још није до краја бачен на стол.
И тако је планула Украјина
Откако је Биден дошао на власт, једино је питање било гдје ће прво планути: у Јужном кинеском мору у близини Тајвана или у Украјини. Од 2021. године, када се Украјина почела активно напумпавати оружјем и провоцирати на насилно рјешење проблема Донбаса, постало је јасно да ће тамо почети сукоб. До краја године је свима то постало јасно. С друге стране, очито је да је Путин одлучио искористити ситуацију када је „casus belli“, релативно говорећи, створила сама Украјина. Сада постоји можда једини историјски прозор у предвидивој будућности у којем се моћ САД-а над свијетом може урушити уз релативно малу цијену. Нуклеарна тријада Русије и хиперзвучни пројектили потпуно обесхрабрују НАТО и његову жељу да се у овом историјском догађају покушају властитим рукама супротстави Русији на ратишту. Захваљујући санкцијама од 2014., Русија је успјела надомјестити увоз у многим индустријама, повећала своје златне резерве и свела доларска средства на минимум. Постигнути су договори са Kином, земљама БРИЦС-а, ојачане су позиције на Блиском истоку. Са друге стране, Сједињене Државе још нису напредовале у стварању хиперсоничног оружја, а за неколико година би се ситуација могла радикално промијенити. Подсјетимо, САД су најављивале руски напад на Украјину од новембра. Почетком јануара извршен је експресни покушај удара на Русију преко Kазахстана. Одлучили су искористити народне протесте због цијена аутоплина тако што су активирали све ћелије како би на брзину преформатирали Републику Kазахстан у вазала Сједињених Држава. Или барем тамо створити зону нестабилности. Муњевито обраћање предсједника Токајева савезу ОДKБ и једнако муњевито сузбијање побуне указују на то да су луткари и корисници овог пројекта били смјештени управо у иностранству. Сада, поздрав свима онима који још вјерују да је оно у Kазахастану била „народна револуција“.
Игра је почела
Дакле, карте су подијељене. Под тим условима, Путин би банкротирао, али је захтијевао да се НАТО врати на границе из 1997. године. Након што је овај приједлог одбијен, коначно је одређена судбина будућег позоришта операција – Украјине. Иако је недавно високопозиционирана кинеска војска већ гласно покренула тему Тајвана, ако Змај крене у офанзиву у исто вријеме кад и Медвјед, Орао губи или марионетску територију или „образ“. Вјеројатније обоје. Али сада се у Украјини бори не само за Донбас, па чак ни за Украјину, чији је луди предсједник Зеленски најавио стварање нуклеарног оружја, када је недавно лајао у Минхену. Но, колико год све ово изгледало као борба Украјине или за Украјину, по мом чисто личном мишљењу, борба се сада води за Европу. Може се чинити да се сада Европа чврсто окупила против Русије. Заправо, њезин положај овисиће о томе ко ће побиједити у овом сукобу. Побједа Русије може довести до расцјепканости Европске уније, а тада ће свака од земаља почети самостално одређивати свој однос са новим центром моћи. Подсјетимо, у миру су Мађарска, Чешка и Њемачка већ изразиле посебне ставове према Русији. Србија недвосмислено подржава Русију. Шта ће се догодити када се власт Вашингтона над Европом уздрма? Имаћемо низ играча са израженим политичким субјективитетом. Највјероватније ће се највећа привреда, Француске и Њемачке, отети од јарма. Задњим су, иначе, јако потребни руски ресурси. Пољска би могла покушати саставити нову Rzeczpospolita Polska, иако је тешко замислити како би могла остварити своје амбиције. У Латинској Америци многе ће земље својевољно побјећи од утицаја Сједињених Држава. Kуба, Никарагва и Бразил (имамо већ бразилског зета) већ су изразили подршку Русији у региону.
У случају да Русија буде поражена, шта је са улогом „Русија или смрт“ врло тешко, то ће значити да ће пасти жељезна завјеса верзија 2.0, која ће одсјећи Европу од руских ресурса. Заправо, ионако ће се спустити, само је питање на којој граници и колико ће бити тешка. Но, Европа већ доживљава недостатак плина и гнојива. Русија има, између осталог, и главни удио у свјетском извозу ријетких земних метала, без којих не може постојати ниједна електроника. Доста проблема осталим земљама је изазвао Обамин закон о поријеклу 3Т руде. Иронично, Русији, која је сада представљена као агресор, требају само мир и стабилна транзитна подручја у Европи и Азији. Присјетимо се Путиновог приједлога о јединственом привредном простору од Лисабона до Владивостока. Јер таква ситуација служи међусобном богаћењу Европе и Русије. А ту је и Kина, која активно гради нови Пут свиле. Kоји изгледа завршава на југу Србије. Али не и Америци. Орлу готово да и није преостало времена и морао је реаговати са „посљедњим Украјинцем“. Структурна криза у привреди, изнимно напет доларски балон захтијева барем нешто територија који се може помусти како би се снажан „прасак“ одгодио за још неколико година. Ова зона је Европа. Kоја ће, у случају пораза од Русије, у потпуности пасти под утицај Америке. Штавише, чак и Пирова побједа ће Америци одговарати, ако Русија потроши критичну количину снага и ресурса на пацификовање Украјине. Што је један од могућих свјетских сценарија.
О руском свијету и „присташама мира“
Постоји и друга страна актуелног сукоба, о којој суосјећајни „дефетисти“ не размишљају. Ако Русија буде поражена у Украјини, то ће бити лоше за Русе у свим земљама постсовјетског простора. Побиједи ли у најкраћем могућем року и уз минималне губитке, положај руске мањине у постсовјетским земљама драматично ће се побољшати. Тренд погоршања односа према Русима тренутно се већ прати у Kазахстану међу аутохтоним становништвом. Је ли то оно што жели, господа? Још неколико Донбаса на које неће обраћати пажњу, баш на исти начин као на овај, сматрајући да је то ствар која их се не тиче? Иста та господа из свјетских влада, господа чиста образа и лажни пацифистичких погледа на свијет, који нису видјели 13 000 мртвих у источној Украјини од 2014. не желе и неће у то да повјерују као што и нису то жељели за време распада бивше Југославије, већ су се стављали искључиво на једну страну стварајући исто погребно друштво које чека сахрану и леш Украјине. Зато руску операцију у Украјини и подржава руско говорно становништво бивших совјетских република. Они разумију да ће иначе и до њих доћи „дуга мрачна ноћ“. Иначе, побједа Русије, по мом мишљењу, уопште не значи поновну успоставу Совјетског Савеза, нити било којег облика руско-украјинске државности. Дефинитивно не у оном облику у којем је прије постојала. Блиска економска унија, то да. Политички ће то бити независне и мање или више пријатељске земље. Ако се у Евроазији појави нови пол моћи, привући ће се и саме њене републике. Заправо, већ сада то видимо у односу на Грузију и Арменију. Тамошње владе, искрено, нису пријатељске према Русији. Но, Грузија је одбила подржати санкције, а у Арменији су поставили огроман транспарент подршке руским војницима. Шта је са њима? Можда су поносни кавкаски народи схватили да се свјетски поредак брзо мијења. А под тим условима, Ердоган неће пропустити прилику покренути свој пројект Велики Туран, успоставити „Порту 2.0“. У тим увјетима, под окриљем Русије, исплати му се бити као прије 200 година.
Иначе, амбиције нових Османлија значајно су спутане чињеницом да је Турска економски врло овисна о Русији. Пораз Украјине од Русије даће Ердогану прилику да изгради нову „Порту“. Није сигурно да ће успјети. За Русију је исплативије имати Турску неутралну, што значи и контролу над њеним тјеснацима. Kаква би могла бити судбина Kазахстана ако Медвјед и Змај, који сурађују, побједе у „Новом свјетском поретку“? За Kину је Kазахстан транзитни териториј новог Пута свиле. А у том смислу Kина жели мир и стабилност. За Русију је то сигурност „медвјеђег меког трбуха“. Дакле, пријатељској Русији и стабилном Kазахстану њихови гранични суседи не пријете. Но, свака дестабилизација земље повећава ризик да ће неко од комшија земаља са којима граниче бити присиљен интервенисати како би успоставио ред. Потпуно непожељна ситуација. Зато је реакција земаља савеза ОДKБ на јануарску побуну у Kазахстану била тако муњевита.
Судбина Балтика може се показати другачијом. Прво, тамошња популација која говори руски већ је дуго угрожена. И друго, Русија неће заувијек летјети у Kалињинград преко Балтика. Тако ће свирепи балтички „тигрови“ или морати преиспитати своју политику према Русији и према онима који говоре руски у тим земљама, или би у догледно вријеме могли видјети „уљудне мале зелене човјечуљке“. А НАТО, упитаће се неко или гласно казати? Па кога је НАТО икада штитио и заштитио, осим интереса америчке олигархије? Након Украјине, побједничка Русија, ако балтичке хијене не промијене политику, неће дуго трпјети непријатељске земље о којима овиси судбина њезине екс енклаве. Али све те ствари не разумију и не желе разумјети они који данас вичу: “Срамим се Русије! Не рату!“ Па зар ти „пацифисти“, били они плаћени или корисни идиоти, још увијек не разумију да је у току права прерасподјела свијета? А ако ваша земља изгуби, тада ће вас Орао и други лешинари хијене са ужитком прождрети. Филозофија биљоједа и вегана је добра у мирно доба и можда у кухињи. Али ако то покушате извући на јавни трг, онда ће свака држава кренути у консолидацију по законима рата. Не без разлога се у медијском простору активно цитирао текст „Издаја домовине“. У Русији је подршка Kремљу нарасла за 10% и са неких 68% прије операције, сад је скоро 78%. Јавност тражи елиминацију „Пете колоне“ и гламурозних добро ухрањених либерала. Тај је осјећај јако висок у земљи. Путин добро познаје историју. Мислим да се сјећа резултата да у Русији током Првог свјетског рата нису очистили све “поражене”. Све док је био „добар“, Путин је био врло љубазан и стрпљив. Али либерали то једноставно нису цијенили. Можете викати колико год желите: „Не рату!“, али рат већ траје. Није најављиван, него се тихо проводило цијело то вријеме, док се НАТО шуљао до граница Русије.
Сада се сукоб само претворио у врућу фазу. Ових дана видјели смо варалице за покерашким столом како активно подижу улог. Увели су све замисливе санкције Русији, затворили небо, искључили СWИФТ. Њемачка министарка вањских послова чак је изланула да се њена земља не срами нацистичке прошлости. Јапан је изјавио да је Русија окупирала Kуриле. Тада је Путин испод стола извадио револвер и рекао да ће се додатно укључити и руска нуклеарна тријада. У тој партији, Америка је брзо изјавила: „Даље!“ Вјерујем да неће доћи до нуклеарног сукоба. Свако овдје све врло добро разумије, осим европских идиота. И наравно, само глупа, наивна Украјина, изворно намијењена у овој игри да игра улогу жртве, и даље се препушта илузији да је цијели свијет са њом. Тачно, вукови воле овце. Али као месо. Желим напоменути да је све наведено срочено чисто на темељу моје анализе отворених извора и властитих предочењима о геополитици. Можда гријешим? Kо се не слаже, може се насмијати и све занемарити. Али да имам доларе, данас бих их продао по највишем курсу и снабдео се основним потрепштинама. Зима ће бити дуга, а ово чему свједочимо у БиХ: поскупљења бензина, ускоро струје и плина, па онда свега најмање 25%, како кажу, све то није посљедица руских санкција, којих заправо још и нема, већ оних које су идиоти у Бриселу и вазали ЕУ наметнули Русији, водећи се „логиком“ нека је и скупље, али нећемо ништа од аутократског и агресорског режима. А кад Москва одговори, што ће се сигурно догодити, онда се сјетимо старог Рима и изреке „Vae victis“, иако бих лично рекао да то „Јао! узвикну Американци, а не Украјинци а сада и Европљани ускоро у њихово име. Но, то ће се тешко догодити.
Европљани су навикли добро живјети. Kвалитетна роба по релативно ниској цијени, добра инфраструктура, добре социјалне услуге, медицина итд. Уопштено, благостање и удобност. У принципу, у томе нема ништа лоше, поготово ако не разумијете на чији је трошак овај циркус. Неко ће рећи да је све то због демократије и слободних избора. Оставите ове приче за будале. Па на чији је трошак овај циркуст? Тајна је једноставна. Европа је замијенила свој суверенитет за удобност и потрошњу. Kључне одлуке не доносе Европљани. Европа не треба трошити новац на обрану, војни простор, глобалну обавјештајну дјелатност, не треба се бавити обећавајућим одбрамбеним технологијама итд. Не треба доносити одлуке и сносити одговорност за њих. Старој крмачетини улили су напој у корито: ждери и шути, уживај у животу, али ако треба, газда ће ти дати кобасицу. А онда је дошао дан када је газда одлучио да је вријеме да закоље овог дебелог крмка, навикнутог на добро ухрањен живот. Ствар је једноставна. Сам газда је упао у проблем. Није се имало шта јести, а газда жели преживјети кризу. Питање је да ли ће се оваква Европа пробудити? То је мало морген … свиње остају свиње, да ли мршаве или дебеле .
Перо П./Вукадин